U svoju biografiju aktuelnih scenskih uloga, među kojima se nalaze neki od velikih junaka domaće i svetske dramske literature poput Lebjatkina („Zli dusi”), Ričmonda („Ričard Treći”), Čede Uroševića („Gospođa ministarka”), bega Pintorovića („Hasanaginica”), Tanasija Dimitrijevića („Ožalošćena porodica”)… koje godinama, neke i oko dve decenije, veoma ubedljivo tumači u matičnom Narodnom pozorištu, glumac Aleksandar Srećković Kubura dopisao je i Arsu iz Nušićeve „Vlasti”. Ovaj, i danas veoma aktuelan komad, koji je slavni srpski komediograf počeo da piše 1937. godine, ali ga nije završio, jer je u međuvremenu preminuo, režirao je Milan Nešković
U toj intrigantnoj predstavi, u čijoj osnovi su bahatost, pohlepa i moralna iščašenost jednog društva, odnosno teme koje su Nušića, čini se, neprestano opsedale, naš sagovornik, osim Arse, tumači i još neke od likova iz njegovih komedija koje se bave fenomenom vlasti.
Srećković kaže da mu je veoma drago što je u podeli ovog komada, između ostalog, zato što se „Vlast” veoma retko igra, ali i zbog toga što voli da radi sa Milanom Neškovićem, za koga tvrdi da je jedan od najmaštovitijih i najhrabrijih reditelja mlađe generacije.
„Takođe, radujem se i zbog činjenice što se u ovoj predstavi ne bavimo samo spoljnim oblikom vlasti, nego i onim uticajem koju vlast, i borba za nju, imaju u unutrašnjim, porodičnim odnosima. S obzirom na to da komad Vlast nije završen, Milan ga je dramaturški dopunio scenama iz ostalih Nušićevih komada, pa je ovaj projekat svojevrsni omaž celokupnom Nušićevom opusu i njegovom pogledu na vlast i uticaju iste na naše društvo”.
Arsa, kao varijanta Jerotija iz „Sumljivog lica”, veoma dobro zna kakve mogućnosti pruža vlast. Koliko se, u međuvremenu, promenio – od trenutka kada je napisan komad, pa do danas. Da li je i dalje „u fazonu” da ga ne zanima moć koju vlast pruža, već samo lična korist koju može da ostvari?
Promenio se koliko i politička scena, odnosno konstrukcija sistema vlasti u Srba. Dakle, malo, vrlo, vrlo malo. Jedina razlika, koju vidim od vremena Nušića, je što se danas, od strane vlasti, primat ličnog interesa u odnosu na zajedničko, opšte dobro, više ni ne prikriva i ne kamuflira. Danas, i decenijama unazad, osobe na poziciji vlasti osećaju toliku sigurnost u svoju neoborivost da svoju ličnu korist otvoreno stavljaju u prvi plan.
Ko su ostali likovi koje tumačite?
Igram Ujka Vasu i Sekulića koji je u našoj verziji politički pi-ar stručnjak. Obojica su, na svoj način, prilepci na toj velikoj plavoj ribi, kljukanoj dinastiji i svaki na svoj način pokušavaju da se o tu ribu zvanu vlast okoriste… da pokupe svoj deo mrvica sa stola. U komadu se, kao jedini čovek sa ostatkom morala i etičkih vrednosti, pojavljuje i pokojni Pavle Marić, ali se njemu ne dozvoljava da bude živ, jer preživljavanje morala i etike nikome nije u interesu.
Ovo će biti vaša treća predstava, na aktuelnom repertoaru Narodnog pozorišta, po Nušićevom tekstu. U „Gospođi ministarki“, reditelj Jagoš Marković, sa kojim ste veoma često sarađivali (između ostalog i u „Ožalošćenoj porodici“), poverio vam je lik zeta – Čede Uroševića koji će, u toj produkciji, zajedno sa ostalim pitoresknim junacima ove komedije, uskoro postati punoletan. Naime, za nekoliko meseci, 10. marta sledeće godine, navršiće se 18. godina od premijere. Kako tumačite fenomen ove predstave koju je do sada videlo oko 100.000 gledalaca?
Tu postoje tri glavna činioca – Branislav Nušić, Jagoš Marković i Radmila Živković! I, naravno, svi mi ostali, koji svih ovih godina, učestvujemo u predstavi. Komad je tematski svevremenski, režija je i pre 18 godina, kao i sada, sveža, inovativna i energična a izvedba Živke ministarke strastvena i eksplozivna. Kad se tu doda jedinstvena Olga Odanović i ostale kolege, eto višedecenijskog hita. Čast je biti deo takvog projekta.
Kako je svih ovih godina izgledalo družiti se sa Čedom, jednim od pozitivnih junaka ove Nušićeve „šale u četiri čina“, mada njegov lik nije sasvim i do kraja pozitivan, čestit i razborit?
Upoznali smo se dok sam ja bio još mlad i zajedno rasli. Neozbiljnost, vragolastost i nezrelost sa početka igranja lagano je prerastalo u iskustvo, proračunatost i blagi bezobrazluk. Ja sam sa njim stekao pripadnost daskama moga matičnog pozorišta i duboko osećanje Narodnog pozorišta kao svoje kuće.
Još jedna vrhunska, dugovečna, predstava Narodnog pozorišta – „Hasanaginica”, u kojoj sve vreme igrate bega Pintorovića, uskoro bi trebalo da obeleži značajan jubilej. Krajem godine, 30. decembra, navršiće se dve decenije od premijere te čuvene drame, po tekstu Ljubomira Simovića, u režiji, takođe, Jagoša Markovića…
Poseban je ponos toliko dugo igrati ne jedan već dva naslova. Retko se to događa. Na početku niko ne može znati koliki će vek jedne predstave biti. Možemo se nadati, ali znati -ne! Pored ushićenja doživljaja svakog izvođenja za dvadeset godina, ono što me zajedno, sa svom radošću učestvovanja u toj predstavi, stalno prati je koliko smo kolega iz podele izgubili od premijere do danas: Ciga Jerinić, Marinko Madžgalj, Ksenija Jovanović, Srba Milin, Predrag Ejdus… Jak je osećaj, svaki put kada igramo, da su oni još uvek tu, sa nama na sceni.
Osim u pozorištu, igrate veoma upečatljivo, takođe, značajne uloge, i u brojnim serijama i filmovima. Posebno je interesantno da su sve to različititi likovi, karakteri, kao i žanrovi. Nije baš jednostavno „iskočiti iz kalupa“ i ne ponavljati se u glumačkom izrazu, zar ne?
To je pre svega razlog zašto se bavim glumom. Ta raznovrsnost žanrova i likova. To je ono zbog čega mi je ovaj, inače veoma težak, posao još uvek zanimljiv. Još uvek me ispunjava i raduje. Tražiti nove granice sebe i svog umeća je naš zadatak. I, koliko god to bilo teško i izazovno, istovremeno ispunjava naše glumačko biće.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
Svaka nova uloga otkriva novi deo mene
Publika, kao i stručna kritika, jedinstveni su u oceni da Aleksandar Srećković Kubura svakom novom ulogom, bez obzira o kom žanru je reč, donosi nešto potpuno drugačije, upečatljivo, snažno, zrelo, uzbudljivo…
On, bar za sada, ne izdvaja nijednu kao posebnu, jedinstvenu: „Ima mnogo uloga koje volim, u kojima uživam i na koje sam ponosan. Ali, svaka od njih nosi samo deo mog spektra. Nadam se da će biti još novih uloga koje će, i meni i publici, otkriti neke nove aspekte mog stvaralaštva”.
