Jedan od naših najznačajnijih savremenih dramskih autora Siniša Kovačević, posle 18 godina pauze, kada je s velikim uspehom postavio svoj komad „Zečji nasip“, ponovo se na Velikoj sceni Narodnog pozorišta našao u dvostrukoj ulozi – kao pisac i reditelj.
Ovoga puta, takođe, sa izvanrednom umetničkom i saradničkom ekipom, sprema praizvedbu drame „Godine vrana“ koja bi pred beogradskom publikom trebalo da se pojavi 10. marta.
U „Godinama vrana“, kroz potresnu sudbinu jedne beogradske porodice veoma upečatljivo ste ispričali priču o istoriji jedne zemlje u periodu Prvog svetskog rata i prvih godina slobode. Sudeći po komentarima i utiscima čitalaca sa mnogobrojnih internet foruma i portala, istoimena visoko tiražna knjiga – za koju i kritika tvrdi da je „romačina kakva odavno nije poklonjena srpskoj literaturi”, „od prve do poslednje rečenice čita se u dahu“, „najbolja drama na srpskom jeziku napisana u poslednjih 30 godina“… očito, nikoga nije ostavila ravnodušnim. Očekujete, pretpostavljam, istu recepciju i od pozorišne publike sa dramskim komadom?
Naravno da očekujem, mada je to uvek u Božijoj ruci. Tu Božju milost ne možeš da zanemariš. Možeš da uzmeš najbolje glumce, najboljeg reditelja, najbolje saradnike i da sa njima igraš fantastičan komad nekog Čehova ili Šekspira; dakle, imaš sve preduslove da se napravi fenomenalna predstava.
Ali?
Ali, ako izostane ta Božja milost, sve to pukne kao mehur od sapunice. Naravno, čovek ni u jedan posao ne ulazi sa idejom i stavom da doživi neuspeh. U tom smislu, u radu na ovoj predstavi pristupio sam onako kako sam želeo. Dobio sam sve ono što mi je trebalo i šta sam tražio – od podele, preko svega ostalog. Doduše, malo se mučimo s koronom, ne probamo baš sa intenzitetom kojim bismo hteli, ali biće sve dobro. Nadam se.
U središtu priče nalazi se porodica Rajić čiji se život, nakon jedne sitne krađe uglja, učinjene u krajnjoj nuždi tokom ratnih godina, menja iz korena i pretvara u tragediju. Čovek je u ratu, čini se, uvek žrtva, bez obzira na to da li se nalazi na pobedničkoj ili gubitničkoj strani?
Rat po svojoj definiciji traži žrtvu. On čak i pobednike opterećuje, ako ničim drugim, bar grižom savesti tako da, u tom smislu, u ratu niti ima potpuno nevinih, niti ima neozleđenih. Rat ima tu osobinu da ukoliko te ne nabode na rogove ili ne ugrize u svom dolasku, onda te bar udari kopitama u odlasku. Takva je situacija i ovde. Prosto, rat, po definiciji, u ljudima budi ili najbolje ili najgore osobine. Ta krađa uglja, koju pominjete, po zakonima rata, je krađa strateške sirovine i u tom smislu ona se kažnjava nemilosrdno i bez izuzetka – smrću. Ta nesrećna, mlada žena, imala je potrebu samo da ugreje svoju decu, jer u kući više nije imala šta da založi…
Ovo je i priča o jednom okupiranom gradu u kojem su ostala samo deca, žene i starci?
Te žene, koje su ostale, ili su udovice ili kandidatkinje za udovice. Muževi, očevi, sinovi, braća su negde, na nekom dalekom Jugu. Potpuno je upitno da li će se ikada vratiti. Beograd, kao za inat, tih ratnih godina napadaju i užasno hladne zime, ali i jata nekih ludih vrana koje dolaze negde sa Karpata, gonjene hladnoćom i zimom, u potrazi za hranom. One su simbol, zla, nesreće… Beogradom tog doba, prepunog crnih vrana i udovičkih sudbina, harali su hladnoća, glad i smrt.
U komadu se, posle pomenute tragične okolnosti, izrodila ljubav, i to velika, između
srpskog oficira i Nemice, učiteljice. Iako postoje brojni razlozi da do toga ne dođe,
njihova ljubav je uspela da svojom snagom nadjača sve predrasude i različitosti. Ljubav je
očito sila koja je jača od svega, snaga koja pobeđuje sve?
Ljubav je, posle božanske, najjača sila koja postoji. Ništa nema snagu ljubavi. Ljubav je
čudo. Ona je u stanju da prevaziđe takve prepreke i eliminiše takve fenomene koji se, ako se
koristi isključivo i samo racionalni aparat, s razlogom mogu smatrati nepremostivim,
nerazrešivim. Ljubav, dakle, pre svega, život čini lepim. Ljubav, sama po sebi, u stvari,
definiše život kao potrebu da se voli i da se tokom celog životnog veka traga za njom. Ta vatra,
taj plamen, se upali među ljudima i tamo gde, ako se gleda politički, socijalni ili neki drugi
motivacioni sistem, nikad ne bi trebalo da plane…
Kao što je slučaj ovde…
Tako je. Ceo taj rat, sav taj haos od blata, krvi, jauka, smrti, četvorogodišnjih boravaka po rovovima, postao je obesmišljen onog trenutka kada to dvoje ljudi, koji su po definiciji na potpuno suprotstavljenim stranama, više nije moglo da se odbrani od siline vlastite ljubavi.
Ovo će biti vaš četvrti komad u Narodnom pozorištu; predstave „Janez“ i „Zečji nasip“, koje nisu više na repertoaru, godinama su igrane na „kartu više“. Taj termin, kao„opšte mesto“, uz „Veliku dramu“, ide, bukvalno, od prvog izvođenja. Uskoro, 22. februara, navršiće se dve decenije od premijere te čudesne predstave, a ogromni interes publike za tom četvoročasovnom bolnom sagom o našoj novijoj prošlosti, od sredine do kraja 20. veka, i dalje ne jenjava. Fenomen, zaista, redak na našoj pozorišnoj sceni, a i šire?
U odgovoru na to pitanje mogu da budem neskroman; skromnost je vrlina tek kada sve druge izostanu. Dakle, to je odlična predstava – odlično napisana, odlično glumljena, odlično izrežirana. Uhvatila je tu kopču sa publikom. Postoje ljudi koji su je gledali dvadesetinu puta. Retke su tako dugovečne i dugoveke predstave. To me, naravno, ispunjava radošću, zadovoljstvom, ponosom. S druge strane, nažalost, u međuvremenu, napustili su nas Ruža, Mrgud, Srba, Andreja i Rade, pet dragocenih ljudi. Nek im Bog da rajsko naselje. Umesto njih, na sceni su neki drugi ljudi. Mislim da će se ta predstava, što se tiče same recepcije i interesovanja publike, igrati sve dok Narodno pozorište bude htelo da je drži na repertoaru. Ništa ne može da joj naudi, osim zle volje. I vreme i teatarske okolnosti rade za nju.
Za razliku od „Velike drame“, u kojoj se fokusirate na crnogorsku porodicu Vučić koja sa svojim sunarodnicima aktivno učestvuje u kolonizaciji Vojvodine prolazeći kroz brojne ideološke podele (od Drugog svetskog rata, Informbiroa, do današnjih nacionalnih „pregrupisavanja”), radnju „Godina vrana“ smestili ste u malo stariju prošlost, pomenuti Prvi svetski rat. Istoričari tvrde da je bio suroviji i žešći od Drugog?
Za razliku od Drugog, o Prvom svetskom ratu se ne zna puno toga. Mi do sada nismo imali mnogo filmova ni pozorišnih predstava o tom periodu. Na primer, između hotela „Moskva” i „Balkan” bilo je postavljeno osam vešala, važio je policijski čas tokom kojeg su noćne patrole hodale kroz grad i pucale bez upozorenja, dovođeni su učitelji iz Hrvatske i Boke Kotorske da po beogradskim i srpskim školama predaju po nastavnim planovima i programima prilagođenim novoj državi… Po svojoj surovosti, austrougarska vojska je daleko prevazišla trupe Vermahta u Drugom svetskom ratu koje su, takođe, činile strašne zločine nad srpskim stanovništvom.
Austrougarska je ušla u rat sa Srbijom sa jednom dobrom marketinškom pripremom. Nije bilo nijednih dnevnih novina u kojima Srbi nisu bili predstavljeni kao svinje ili kao insekti, pacovi… Taj rat je, za nas Srbe, apsolutno bio suroviji i gori.
Izginula je trećina stanovništva…
U srpskom parlamentu čak je, jednog trenutka, postojao predlog da se jednoj generaciji Srba dozvoli dvoženstvo da bi se populacija zamladila, obnovila. Naravno, taj predlog nije prošao, ali to govori o tome do kakvog je donjeg praga izdržljivosti doveden čitav jedan narod… To je, dakle, istorija, a ono čime će se ova predstava baviti, to je ljubav. Suština kompletnog življenja je u pravu na ljubav, ali za nju se čovek mora izboriti. U isto vreme, dužnost i obaveza je da se neke stvari ne smeju zaboraviti, ali i da se mora praštati. Dakle, prvenstveno i pre svega, oproštaj je temelj civilizacije, a ljubav je temelj postojanja.
Među fiktivnim junacima komada nalaze se i javnosti dobro poznate, autentične, ličnosti kao što su kralj Petar, švajcarski forenzičar Arčibald Rajs, znameniti srpski vojvoda Petar Bojović i čuveni pesnik Milan Rakić…
I oni su, u ovoj priči, fiktivni,. Baveći se jednim vremenom, stvari se moraju sagledavati, isključivo, iz tog realnog filozofsko-istorijskog konteksta. Dakle, kad na sahranu te pomenute nesrećne žene, koja zaslužuje opšte divljenje, a sahranjena je kao koker španijel, niko ne dođe, a potom se pojavi kralj Petar, onda to meni daje sliku o jednom vremenu i o snazi te žene. Ona je, naravno, izmišljena, kao i ta sahrana i ideja da se kralj pojavi na njoj.
Ali, ja se bavim umetnošću koja treba da postigne nešto što se zove princip uverljivosti i ako sam u toj ideji i stavu bio dovoljno uverljiv, onda imam čak pravo i da se služim lažima. Dakle, ja ne znam da li je kralj Petar mogao da dođe, ali znam da nije mogao da poznaje moju izmišljenu heroinu. Isto tako znam da su, s obzirom na to da su oboje plod moje fikcije, mogli da se sretnu i da budu prijatelji. Isti je slučaj i sa Petrom Bojovićem, Arčibaldom ili Rakićem. Ti stvarni likovi uvedeni su da bi bili začin u priči, kako bi to vreme delovalo autentičnije.
U svojim komadima, pa tako i u ovom, često govorite o podelama među Srbima, pre svega, onim ideološkim, političkim. U vezi s tim, jedni vas smatraju izdajnikom, drugi patriotom…
Ja sam patriotski izdajnik (smeh)… Najtužnija sudbina svakog umetničkog dela, koja može da mu se dogodi, je ravnodušje. Dakle, da iza njega ne ostanu nikavi tragovi, nikakvi otisci… U tom smislu, ne mogu, naravno, da se žalim na recepciju svojih romana, drama, pozorišnih predstava, filmova, serija. Idem nekim svojim putem koji sam ja izabrao, pa ne znam… Sretnem na tom putu i politiku. Ona, kao i sve kurve, kao i sve pijandure – tetura, ševrda, pa se onda, tako, negde ukrstimo, negde mimoiđemo (smeh)… Mator sam ja već dovoljno da bi tome pridavao neki veliki značaj. Dešavalo mi se da sam u istom trenutku bio i srpski nacionalista i klerofašista. Onda su ti isti ljudi, 15 minuta kasnije, govorili da sam teheranski ili vatikanski plaćenik, da sam jugonostalgičar, komunjarska ološ… Mi, nažalost, još uvek nismo u stanju da ličnost autora odvojimo od njegovog dela. U tome je problem. Kad se to desi, onda će mnogo štošta biti daleko lakše i drugačije.
Hoće li se desiti, u neko skorije vreme?
Bojim se, kad se desi, da tad neću biti tu.
Pesimizam nije osobina koja ide uz Vas?
Ne, nemam ja nameru da idem tamo tako brzo (smeh). Međutim, to je jedan proces koji traje dugo, zaista. Treba biti realan. Zbog toga ne verujem da ću biti tu kad se ta pravila i taj sistem vrednosti uspostavi. Potrebno je mnogo vremena da dođemo do toga.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
