Iako je u Kamijevom „Kaliguli”, premijerno izvedenom 5. februara na Velikoj sceni u režiji Snežane Trišić, odigrao malu ulogu za koju će, u svom šarmantnom, kozerskom stilu, prokomentarisati: „ako neko u publici tokom predstave trepne, neće me ni videti”, bard srpskog glumišta Petar Božović još jednom je pokazao ogromnu raskoš sopstvenog glumačkog bića koju poseduje.
U svega nekoliko minuta, u jednoj sceni, dočarao je lik Mereje umetnički snažno, upečatljivo, odmereno i sadržajno, s preciznim rešenjima koja njegovu glumačku estetiku i umešnost čine nedokučivim i očaravajućim. Sve to, naravno, preneo je i na publiku, koja ga je na kraju predstave, tokom poklona, pozdravila ovacijama i uzvicima „bravo”.
Ruku na srce, nije štedela dlanove ni prema ostalim glumcima u predstavi, ali, nekako, za nijansu jače, ipak je tu svoju naklonost, dakako uz tumača naslovne role Igora Đorđevića, posebno iskazala prema našem sagovorniku.
Pomenuta Božovićeva uloga i predstava, upravo su i bile povod našem razgovoru koji smo vodili nedavno, jedne prijatne martovske večeri, u holu Scene „Raša Plaović”, nekoliko dana pre uvođenja vanrednog stanja zbog pošasti zvane korona virus.
Iako je bio, kako nam je priznao, malo umoran jer je upravo stigao sa čitaće probe (reč je o drami „Vasa Železnova Maksima Gorkog i drugi“ u kojoj, u režiji Zlatka Svibena, sprema ulogu Sergeja Petroviča Železnova; premijera planirana za sredinu aprila je otkazana do daljeg usled vanrednog stanja zbog pomenute pošati COVID-19), a odmah, zatim, trebalo je da na „Raši“ u predstavi „Hasanaginica“, tumači lik Ahmeda, ipak je pristao na razgovor, koji smo dogovorili nekoliko dana ranije, uz opasku: „A, šta da radim, obećao sam“.
Priznaje nam, potom, pre nego što smo započeli zvanični deo razgovora, da je emotivno vezan za Narodno pozorište, i kao nekadašnji prvak Drame, i da se tu oseća veoma lepo „kao čovek koga su posle lutanja opet prigrlili njegova kuća i porodica”.
Očito, prigrlila vas je i publika koja vas, pod ovim krovom, pozdravlja burnim ovacijama, ne samo u „Kaliguli“, već i u „Hasanaginici“, a taj niz, siguran sam, biće nastavljen i u „Vasi Železnovoj“… No, sad se vraćamo premijeri „Kaligule“…
Aplauz sam dobio, verovatno, i zbog svoje biografije. Znate kako, sve to ide s godinama. Publika vas pozdravlja za ono što ste radili, ali i veoma često što ste uopšte živi (smeh). U međuvremenu, imali smo i prvu reprizu… Biće ih još, sigurno.
Utisci publike, generalno, i o samoj predstavi, takođe, su pozitivni…
Ovaj komad je izazov i merilo stvari. Publika će u njemu biti neka vrsta društvene porote. Na sva postavljena pitanja moraće, na neki način, sama da odgovori. Mislim da se radi o, zaista, odličnoj predstavi. Ja joj želim dug život, a i sebi sa njom (smeh).
Ovom rolom, na neki način, potvrdili ste tezu velikog ruskog reditelja i dramskog umetnika Konstantina Sergejeviča Stanislavskog da nema malih i velikih uloga, već ima samo malih i velikih glumaca. Ipak, lik Mereje, bez obzira na minutažu, daleko je od beznačajanog?
On je značajan za ceo komad, za ceo taj mehanizam vlasti koja vas digne, spusti ili zgazi. Znači, nemojte joj se suprotstavljati, bez obzira što ste, možda, nekad vlastodršcima bili uzor ili učitelj. Vlast je stvar koja pomuti mozak i mnogim umnim ljudima, a kamoli običnim, kad dođu do nje, pa se onda uzgorde. Oholost je ubila i mnoge anđele, a gde neće običnog čoveka.
U tom trenutku uzdizanja, važna je i operativna ravnodušnost kojom se konstatuje da se, ipak, može i tako umreti. Ali, svejedno, on bi ionako bio mrtav… To mi liči na one statistike za ova današnja istraživanja u kojima vidite da, recimo, više ljudi pogine u saobraćajnim nesrećama, nego u sukobu dve zaraćene strane. E, pa jedno je ubiti čoveka s predumišljajem, a drugo… zato se ovo zove nesreća, a ubistva ljudi obično se zovu porazi, a kod pobednika pobede. I to se danas slavi na svim nivoima, u svim zemljama.
Danas su na snazi neki potpuno drugi sistemi vrednosti?
Često se čovek zapita šta je to heroj? Znate, pribežište ka takvom mišljenju jedino možete tražiti kod umnih klasika. Njegoš, (kome se, nažalost, ne vraćamo često, iako ni dan danas nemamo ništa približno što bi moglo da bude tačnije od njegovog suda i mišljenja, već ga izbegavamo zato što je on onaj kriterijum koji nas podseća na sve ovo loše u nama i oko nas i ono šta radimo) kaže: „Junaštvo je car zla svakojega“. Međutim, u vreme kad sam bio mali i čitao junačke narodne pesme, Marka Kraljevića, Obilića i druga čuda, meni se nije dopadala ta njegova misao.
Zašto?
Pa, ne možete izvršiti ni junaštvo ni odmazde, a da ne ubijate ljude. Pogledajte, istorija civilizacije, istorija ratova… Sve te diplomatije i sva ta čuda, svi pričaju o miru, da se čoveku zgadi. Ta njihova „demokratija“… To je takvo jedno licemerje. A, ono je postalo dominantno, normalno, ne samo kod nas, nego u celom svetu. Nekada je čovek imao ideju da bi mogao da ode negde, da se sakrije. A danas, gde ćete da odete? Ajde, pokažite mi bilo koje parče zemlje u celom svetu gde su ovi „usrećitelji čovečanstva“ došli sa svojom demokratijom, a da nisu napravili sranja.
Skoro da i ne postoji?
Naravno da ne postoji. Čak, i u onaj deo, na onim ostrvima, na polutaru, gde su ljudi živeli od kokosa, banane, ulova ribe… i tu su došli i „usrećili“ su ih tako što su pronašli naftu i zlato, a jebu im majku svaki dan. I, šta mi da radimo tu? Ništa. Za sebe znam da ništa ne mogu da uradim.
Zar? Baš ništa…
Jedino što mogu, to je da se bavim ovim poslom. On mi pričinjava zadovoljstvo. Jer, radeći, čovek spoznaje samog sebe. Ali, kao glumac, možete otkrivati i sve ljudske „vrline“. Nisam baš presrećan zbog toga, jer, kako da vam kažem, otkrivajući zlo u drugima, otkrivate ga i u sebi. Postoje sigurno, u svakom od nas, neke neotvorene fioke koje su kao takve ostale još od prvog greha.
S druge strane, pošto ja, na neki način, poistovećujem pozorište i crkvu, smatram da onoga ko je vernik i ko veruje do kraja, ne možete penzionisati. Ne mogu meni reći – otiš’o si u penziju i sad šta?… Neki izlaz za čoveka mora da postoji, mora da postoji taj tračak nade i osećanja da su život i vera, ipak, nešto što je vrednije od nekakvog uživanja ili sreće koje se, uglavnom, nudi na tv reklamama i rijaliti programima.
Za Urbancube Mikojan Bezbradica
Posle pauze od dve i po decenije, ponovo je zaigrao u nekadašnjoj matičnoj kući
Božović, rođen 1946. godine u Zemunu, diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Predraga Bajčetića. U stalnom angažmanu u Narodnom pozorištu u Beogradu bio je od 1. septembra 1984. do 1. februara 1994. godine i u tom periodu igrao je u pet predstava u kojima je ostvario veoma zapažene uloge.
Prva od njih bila je u „Konfiteoru“ Slobodana Šnajdera, premijerno izvedenog 1. marta 1985. godine u režiji Janeza Pipana koji mu je poverio uloge Bele Kuna i Komesara.
Starog šamana koji se spušta sa svoje planine među narod iz želje da nauči nešto od njih i da narodu podari svoje znanje, ovekovečenog u liku Zaratustre, naslovnog junaka Ničeovog filozofskog dela „Tako je govorio Zaratustra“ Božović je zaigrao u istoimenom komadu premijerno odigranom 15. februara 1986. godine u režiji Nađe Janjetović.
Dve godine kasnije, 6. marta, naslovnog junaka igrao je i u drami „Apis“ koju je po tekstu Miodraga Mije Ilića, režirao Dejan Mijač. U engleskoj renesansnoj tragediji „Vojvotkinja od Malfija“, premijerno izvedenoj 18. februara 1990. godine u režiji Ivane Vujić, Božović je tumačio ulogu Ferdinanda. Poslednju premijeru u Narodnom pozorištu, imao je naredne godine, 23. maja 1991, a reč je o predstavi „Divlja patka“ Henrika Ibsena, u režiji Nikole Jevtića, u kojoj je dočarao jednog od glavnih likova – fotografa Jalmara Ekdala.
Prošle godine, posle pauze od dve i po decenije, ponovo je zaigrao u nekadašnjoj matičnoj kući. Bilo je to 2. februara, u Simovićevoj “Hasanaginici”, u režiji Jagoša Markovića, u kojoj, u ulozi Ahmeda, igra umesto Predraga Ejdusa koji je preminuo krajem septembra 2018. godine.
