„Ovo je za Kinu pitanje nacionalnog suvereniteta, a tu oni ne znaju za kompromise. To objašnjava što nema ustupaka demonstrantima“, kaže politikolog Eberhard Zandšnajder. Dodaje da Zapad tu realno ne može ništa da uradi.
Vodeni topovi, barikade, suzavac… ulice Hongkonga u nedelju izgledaju kao poprište završene bitke. U subotu su do kasno uveče trajali sukobi hiljada demonstranata i policije. Nad demonstrantima se nadvijala u plavo ofarbana voda iz vodenog topa – pretpostavlja se da je to bio način da se obeleže kako bi kasnije bili uhapšeni.
Privedeno je još dvoje opozicionih poslanika koji učestvuju u demonstracijama – protiv njih ukupno devetoro su do sada podignute optužnice.
Mirne demonstracije koje su počele pre tri meseca u kineskoj provinciji sa posebnim statusom više nikako nisu mirne. Nedavno je na parlamentu ispisan grafit koji poručuje da mirni protesti ništa ne donose.
Reakcije kineskih snaga bezbednosti su žestoke, tolike da mnogi mediji pišu da se sprema „novi Tjenanmen“ – zlokobno podsećanje na krvavo gušenje studentskih demonstracija 1989. godine u Pekingu.
„Kineske snage bezbednosti danas imaju sasvim drugačije opcije kada su u pitanju masovne demonstracije nego 1989. Tada su imali samo vojnike i ubojitu municiju i ishod je bio tragičan“, kaže nemački politikolog i poznavalac Dalekog istoka Eberhard Zandšnajder.
„Danas se barem može nadati da, ako Kina nastupi punom silom, neće biti toliko mrtvih. Ali svejedno, na ulicama Hongkonga neće biti lepih scena.“
„Na posletku je ovo za Kinu pitanje nacionalnog suvereniteta, a tu oni ne znaju za kompromise. To objašnjava što nema ustupaka demonstrantima“, rekao je Zandšnajder za radio Dojčlandfunk.
Pre tri meseca su protesti počeli zbog zakona koji omogućava izručivanje građana Hongkonga centralnoj Kini, ali su brzo prerasli u opšte nemire zbog sve većeg uticaja Pekinga.
„Peking žele da izbegne presedan, da ljudi izađu na ulicu i primoraju komunističku centralnu vlast na ustupke. Postoji bojazan da bi onda slično moglo da se dešava širom Kine, za to bi se našlo dovoljno razloga“, dodaje politikolog.
Kraj Hongkonga kakav znamo
Hongkong je posle povratka pod okrilje Kine 1997. ugovorima dobio garancije da će zadržati svoje političke slobode u narednih pet decenija.
Tako će sve do 2047. važiti moto „Jedna zemlja – dva sistema“ u kojem ova metropola od preko sedam miliona stanovnika može donekle samostalno da vodi politiku i ekonomiju.
Zandšnajder primećuje da upravo mladi ljudi idu na ulice jer će oni dočekati vreme kada će Hongkong postati obični deo Kine.
„Pozadina sukoba je to što Peking neće da čeka istek ovih pedeset godina, pa da onda kao sa neba u Hongkong padnu kineske strukture. Oni hoće postepeno da ih uvode. Ljudi shvataju da tada Hongkong više neće biti ovaj Hongkong koji znamo.“
Jedan od lidera protesta Džošua Vong – svakako onaj koji je najprisutniji u zapadnim medijima –u petak je pušten iz pritvora uz kauciju, poručujući da su u Hongkongu pogažena prava na okupljanje i slobodu mišljenja. Jedna od njegovih poznatih izjava je da će, kako god bilo, demonstranti na kraju pobediti.
„Veoma sumnjam u to“, kaže pak stručnjak za istočnu Aziju Zandšnajder. „Na kraju će verovatno pobediti državna sila iz Pekinga i – to se nažalost mora dodati – pobediće po svaku cenu. Takođe može se pretpostaviti da će Hongkong ostati žarište nemira najmanje do 2047. godine.“
Zapad tu ništa ne može?
U četvrtak će nemačka kancelarka Angela Merkel stići u trodnevnu posetu Pekingu sa, kao i obično, velikom privrednom delegacijom. Zandšnajder pretpostavlja da će jedna od tema razgovora biti i Hongkong – tu neprijatnu temu za domaćine ona će morati da pomene makar zbog interesa nemačke privrede u ovoj provinciji.
„Ali ne mogu da zamislim da će Merkel u Pekingu čuti išta drugačije od onog što već znamo. U tom smislu, Nemačka zapravo ne može ništa da uradi“, kaže politikolog.
Na pitanje novinara Dojčlandfunka da li se prema Kini može reagovati sankcijama ili nekim bojkotom, odgovara: „Da, to je ono što mi obično radimo i što, ako govorimo pošteno, ništa ne donosi. Pogledajte situaciju na Krimu – od 2014. postoje sankcije protiv Rusije i ne vidim da se na Krimu nešto menja.“
Dodaje da bi isto bilo u slučaju Hongkonga. „Mogu se držati velike govorancije, demonstracije, mogu se uvesti i sankcije koje će i nas boleti, ali na posletku to ništa neće uticati na situaciju na licu mesta.“
„Svuda gde je Zapad u poslednje vreme pokušavao da uspostavlja ili brani demokratiju, neslavno je propao“, zaključuje Zandšnajder.
„Ovo je pitanje nacionalnog suvereniteta Kine. Šta ćemo? Da šaljemo vojsku, da uvodimo sankcije, da stavimo Kinu pod toliki pritisak da se odrekne svog najvećeg prioriteta – suvereniteta. Naravno da se ništa od toga neće desiti.“
